IDENTIFIKACIJA TALENATA U KOŠARCI

Nacionalni savezi i druge organizacije u sportu kao jedan od osnovnih ciljeva postavljaju identifikaciju mladih sportista koji imaju izgleda da postanu vrhunski igrači. Talenat u košarci predstavlja kompleksan skup sposobnosti koje su u isto vreme genetski determinisane, zavisne od uslova sredine i teško merljive sa zadovoljavajućim nivoom tačnosti. Naučna saznanja o identifikaciji talenata su se razvila u poslednjih 40-ak godina, ali su i danas saturirana kontroverzama i pitanjima bez konačnog odgovora. U ovom tekstu probaćemo da definišemo termin identifikacije talenata, predstavimo aktualna naučna saznanja o determinantama i procesu selekcije u košarci i kratko analiziramo razloge za dugoročni sportski razvoj, kao potencijalnog rešenja ovog složenog problema u košarci.  Konačno, ne treba zaboraviti da je osnovni cilj bavljenja košarkom očuvanje u unapređenje zdravlja a ne postizanje vrhunskog sportskog postignuća!

Identiifikacija talenata predstavlja veoma značajnu problematiku savremene sportske nauke a posebno je interesantna na našim prostorima iz više razloga. Prvo, primetan je smanjen broj igrača vrhunskog nivoa sa naših prostora. Drugo, u situaciji smanjenog broja dece koja se uključuju u košarkaški trenažni proces pojavljuje se izražena  potreba za kvalitetnijom selekcijom koja će uhvatiti što je moguće veći  broj nadarene dece u košarkašku mrežu. Treće, porast broja košarkaša na svetskom nivou dovodi do sve ozbiljnije konkurencije  koja za direktnu posledicu ima potrebu odabira nadarenih dečaka i devojčica koji mogu da odgovore zahtevima savremene košarkaške igre na vrhunskom nivou. Sportska nauka danas predstavlja značajan segment kvalitetnog trenažnog procesa. Definisana kao posebna naučna oblast, ona je relativno dug vremenski period kasnila za praksom i pokušavala da naučno objasni i dokaže ono što su napredni treneri u različitim sportskim disciplinama intuitivno osećali i primenjivali u trenažnom procesu. Iako je teško precizno definisati period dostizanja prakse i sam početak značajnijeg upliva sportske nauke u svakodnevni trenažni život, uslovno se ovaj period može definisati objavljivanjem čuvenog rada o intervalnom treningu, početkom 70-ih godina prošlog veka. Od ovog perioda pa do danas značaj sportske nauke u trenažnoj praksi konstantno je u porastu, promovišući nove trenažne metode (npr. visoko intenzivni trening (HIIT), proprioceptivni i kompleksni trening) ali i ostale segmente trenažnog procesa (ishrana, oporavak). Možda jedan od najplastičnijih primera upliva nauke u sport predstavlja i istorija razvoja jedne od najuticajnijih institucija u sportu danas – Australijskog Instituta za Sport (AIS). Naime, nakon potpunog neuspeha na Olimpijskim igrama održanim 1976 godine, Australijska vlada se odlučila na formiranje Instituta za sport čiji će osnovni zadatak biti implementacija naučnih saznanja u trenažni proces. Dvadeset godina kasnije rezultati su bili više nego zadovoljavajući – mala Australija je plasirana na 9 mesto po ukupno osvojenom broju olimpijskih odličja. Jedan značajan segment ovog velikog uspeha pripisan je upravo AIS-u.

Naučna istraživanja u košarci

U poslednjih 20-ak godina primetno je da se objavljuje sve veći broj naučnih radova rađenih na uzorku košarkaša. Rezultati ovakvih istraživanja uglavnom su vezani za određene fiziološke pokazatelje košarkaša u cilju profilisanja vrhunskih košarkaša, utvrđivanje specifičnosti po igračkim pozicijama ali i utvrđivanje potencijalnih pravaca razvoja košarkaške igre. Svi ovi segmenti istraživanja imaju direktnu primenu i na identifikaciju talenata. Tako, predviđanje razvoja košarke za direktnu posledicu ima i definisanje kriterijuma za odabir nadarene dece koja će igrati na vrhunskom nivou kada budućnost bude došla (za 10-15 godina). Pa, kako će izgledati košarka u budućnosti? Na osnovu nekih rezultata istraživanja i uzimajući u obzir stavove autoriteta iz sveta košarke, moguće je izneti neka predviđanja.

  • Najveće taktičke rezerve nalaze se u kontrolisanom tranzicionom napadu i odbrani
  • Košarkaš budućnosti mora brzo da procesira informacije (inteligencija).
  • Integracija brzog i kontrolisanog načina igre (non-stop game).
  • Porast intenziteta takmičarske aktivnosti

Na osnovu svega iznesenog može se napraviti kratka rekapitulacija odgovora na pitanje ko će se baviti košarkom u budućnosti? Očigledno, osobe koje imaju sledeće karakteristike:a) nadprosečne funkcionalne (aerobne i anaerobne) i motoričke sposobnosti (pre svega eksplozivna snaga); b) besprekornu tehničko-taktičku obučenost, i c) nadprosečne intelektualne sposobnosti. Sve sposobnosti koje su visoko genetski determinisane! S obzirom na ovu činjenicu, postaje jasno da je jedna od ključnih stvari u stvaranju budućih vrhunskih košarkaša njihova rana  identifikacija ili drugačije – identifikacija talenata!

Identifikacija talenata: istorijski razvoj

Iako postoje podaci o programima za identifikaciju talenata još pre drugog svetskog rata, za originalne začetnike identifikacije talenata naučnim putem smatraju se zemlje bivšeg Varšavskog pakta, odnosno Sovjetski Savez , Bugarska, Istočna Nemačka itd. Danas identifikacija talenata postaje sve izraženija potreba i stoga se u prethodnih nekoliko godina pojavilo nekoliko publikacija vezanih za ovu problematiku. Jedna grupa autora je definisala identifikaciju talenata kao proces prepoznavanja (odabira) i sprovođenja treninga mladih sportista koji imaju potencijal za ostvarivanje vrhunskog rezultata. Dakle, pod ovim terminom se podrazumeva proces pronalaženja talenta ali i ceo trenažni proces do dostizanja visokog takmičarskog postignuća (uglavnom u seniorskom uzrastu). Osnovna ideja celog koncepta jeste pokušaj što ranijeg odabira košarkaški nadarene talentovane dece i na taj način povećanja efikasnosti trenažnog procesa (Vayens i saradnici, 2008). Međutim, posmatrajući dva relativno nezavisna činioca celokupnog procesa identifikacije talenata (prepoznavanje talenta i sprovođenje treninga) primetna je velika nesrazmera u  naučnoj objašnjenosti istih. Tako, u poslednjih 15-ak godina obavljen je veliki broj naučnih istraživanja koji su značajano doprineli jasnijem definisanju optimalnog trenažnog procesa mladih, pre svega sa aspekta mogućnosti primene različitih metoda treninga. Bez  želje da u ovom tekstu ulazimo u dublju analizu ove problematike, potrebno je konstatovati da je nekoliko vodećih institucija u svetu (Američka asocijacija za pedijatriju, Američko udruženje kardiologa, Američki koledž za sportsku medicinu, Evropski koledž sportske nauke) definisanjem naučno zasnovanih stavova (tzv. position statement) praktično redefinisao koncept treninga mladih. Tako, danas se može smatrati naučno opravdanim primena pliometrijskog metoda razvoja eksplozivne snage dece, treninga za razvoj apsolutne snage, savremenih metoda intervalnih metoda za razvoj izdržljivosti, restriktivna primena treninga brzinske izdržljivosti itd. Relativno precizne informacije vezane za obim i intenzitet ovih metoda treninga dovele su do značajno efikasnijeg trenažnog procesa mladih, talentovanih sportista što predstavlja odlučujući  faktor dostizanja visokog stanja treniranosti mladih sportista (košarkaša). Sa druge strane, prepoznavanje (odabir) dece predstavlja crnu rupu celog procesa kao posledice nekoliko osnovnih problema.

Biološka i hronološka starost

Ovaj problem odnosi se pre svega na različit stadijum zrelosti u kome se nalazi starosno homogena grupa košarkaša, što je posledica individualnih genetskih faktora kao i različitih uticaja sredine kome mogu biti izloženi mladi. Naime, između kalendarske starosti i psihosomatskog razvoja ne postoji čvrsta veza, pa se zbog toga stepen biološkog razvoja ne mora podudarati sa hronološkom starošću. Razlike su naročito izražene u pretpubertetskom i pubertetskom periodu. U bilo kom godištu ovog perioda moguće je očekivati različite nivoe biološke starosti, ili kako to lepo definišu autoriteti razvojne fiziologije biološko sazrevanje odlikuje se individualnim trendom razvoja i ne slavi rođendane. Ovakva nestabilna veza hronološke i biološke starosti ima čitav niz implikacija na proces odabira (selekcije) mladih košarkaša. Tako, utvrđeno je da deca koja se odlikuju istim nivoom biološke zrelosti mogu biti stari između 11,7 i 14,9 godina. Ovo praktično znači da neko dete koje ima 11,7 godina u stvari se odlikuje nivoom fizičkih kvaliteta koje možda poseduje i neki petnaestogodišnjak, pa usled toga ta individua ima značajno veće šanse da bude identifikovana kao talenat u svom godištu. Takvo dete ima veću šansu da dobije veću minutažu na utakmicama ali i bolji tretman u trenažnom procesu a da pri tome možda nema bolji genetski potencijal za bavljenje košarkom. Jedno istraživanje rađeno na oko 90 mladih košarkaša sa teritorije Novog Sada pokazalo je da ekipe koje učestvuju u kvalitetnoj ligi Srbije odlikuju značajno boljim motoričko-funkcionalnim sposobnostima od ekipa koje igraju regionalne lige. Još interesantnije, rezultati pokazuju da i u uzorku kvalitetnih ekipa u početnoj postavi igraju igrači koji su pre svega funkcionalno-motorički dominantni, što često može biti posledica biološke zrelosti a ne bolje genetike ili pak nadarenosti za dati sport.

Krajnji uspeh selekcije meri se u broju igrača seniorskih ekipa koji su prošli kroz proces odabira. Osnovni problem sa biološki zrelijim igračima (tzv. akcelerantima) u mlađim uzrastima jeste krivulja razvoja njihovog takmičarskog potencijala. Naime, istraživanjima je ustanovljeno da takvi igrači ostvaruju visoki prirast sportskih rezultata i nivoa takmičarske aktivnosti u mlađim uzrastima. U tom periodu oni su dominantni i ostvaruju visoke takmičarske rezultate. Ipak, sportsko usavršavanje kod ovih igrača veoma često počinje da usporava i zaustavlja se u kasnijim periodima sportskog razvoja, a pre dostizanja vrhunskog sportskog rezultata. Suprotno, zapaženo je da deca sa biološki sporijim razvojem (tzv. retardanti), ostvaruju sporiji prirast rezultata u mlađim uzrastima, ali da se po dostizanju sportske i fizičke zrelosti, takva slika gubi i da se često premašuju rezultata biološki zrelijih igrača u prethodnim periodima sportskog razvoja. Upravo zbog ovakve situacije u mlađim kategorijama moguće je uputiti kritički stav prema tendenciji ostvarivanja zapaženih rezultata u ovom periodu s obzirom da ga je moguće ostvariti ne zato što je neka košarkaška ekipa nadarenija već jednostavno biološki zrelija. Drugim rečima, dobar rezultat u mlađim kategorijama je često posledica lošeg rada.

Fenomen relativne starosti (relative age effect)

Efekat relativne starosti pokazuje da relativno starije dete u istom godištu ima veću šansu da postane vrhunski sportista (Baxter-Jones & Helms 1994). Istraživanje je pokazalo na uzorku holandskih sportista da deca koja su rođena u prvoj trećini godine imaju značajno veću šansu da postanu vrhunski sportisti. Razlog leži pre svega u pretežno većoj zrelosti takve dece što im omogućava bolji tretman od strane trenera, kvalitetniji trenažni process i značajniju ulogu u timu. U sledećih 10-ak godina objavljen je značajan broj naučnih radova koji su uglavnom potvrdili ovakve rezultate. Tako, na uzorku australijskih košarkaša juniorskog uzrasta ustanovljeno je da stariji košarkaši (rođeni u prvoj polovini iste kalendarsek godine) imaju bolje izglede za postizanje visokog takmičarskog postignuća. Oko 50% igrača ispod 16 godina koji su izabrani za nacionalne selekcije su rođeni u prva tri meseca a u sledeća dva kvartala broj košarkaša se progresivno smanjuje. U drugom istraživanju utvrđivan je efekat relativne starosti na uzorku  mlađih kategorija španske ACB lige, prve lige  kao i vrhunskih NBA košarkaša. Rezultati su više nego zanimljivi: u mlađima kategorijama preko 50% članova elitnih ekipa rođeno je  prvom trimestru godine, sa opadajućim procentom do trećeg trimestra (skoro isto kao i u istraživanju rađenom u Australiji). Ipak, kada se analiziraju datumi rođenja profesionalaca u prvoj ACB ligi takav efekat ne postoji. Ovo jasno ukazuje na nedovoljno dobru selekciju mladih košarkaša u početnim periodima razvoja, gde se selekcija vrši na osnovu nedovoljno pouzdanih procedura (najčešće testova fizičkih sposobnosti koji jesu dobar pokazatelj trenutnog nivoa sposobnosti, ali ne i u dužem vremenskom periodu, s obzirom da košarkaš može da bude stariji i do 364 dana u odnosu na drugog igrača istog godišta). Takođe, efekat relativne starosti nije zabeležen ni na uzorku NBA igrača. Efekat relativne starosti je najizraženiji na uzrastu od 14-15 godina i opada sa uzrastom.

Baterija testova za procenu talenta

Poseban problem u ranoj identifikaciji talenata jeste i baterija testova koja se koristi u ovom procesu. Razvoj sportske nauke, pre svega fiziologije vežbanja, uspeo je da na naučno validan način definiše veliki broj testova za procenu motoričko-funkcionalnih sposobnosti sportista (pa i košarkaša). Ipak, iako motoričko-funkcionalni status predstavlja veoma važan segment potrebnih sposobnosti za vrhunsko bavljenje košarkom, nikako nije i jedini! Ako se uz ovo uzme u obzir da je u pretpubertetskom i pubertetskom periodu potrebno pažljivo interpretirati rezultate ovih testova, s obzirom na različit biološki status košarkaša istog uzrasta, jasno je da nedostatak dovoljno informativne baterije testova predstavlja jedan od ozbiljnih problema vezanih za identifikaciju talenata. Tako, pojedini autori navode da je jedna od ključnih razlika između elitnih i neelitnih košarkaša sposobnost razumevanja igre, odnosno mogućnosti da primene  kognitivne sposobnosti u cilju rešavanja složenih zadataka u svim fazama košarkaške igre. Dakle, u cilju kvalitetnije procene talenta košarkaša bilo bi poželjno testirati  košarkaše sa baterijom specifično-psiholoških i specifično-košarkaških testova! Međutim, takvi testovi praktično ne postoje usled ozbiljnih metodoloških problema vezanih za standardizaciju i metrijsku valjanost. Direktna posledica ove problematike ide u korist trenerima – pokazano je naime da osećaj trenera, pre svega u segmentu procene taktičko-kognitivno-karakternih osobina košarkaša ima veću prediktivnu vrednost od u ovom trenutku skromne naučno zasnovane baterije testova! Ipak, potrebno je naglasiti da se najbolji rezultati identifikacije talenata ostvaruju u interakciji trenera i ljudi koji se bave sportskom naukom (primer Španije). Na osnovu gore iznetih činjenica moguće je zaključiti da se identifikacija talenata susreće sa velikim problemima pre svega u odabiru dece u mlađim uzrastima. Praktično, veoma je teško u mlađim uzrastima proceniti predispoziciju košarkaša za vrhunsko izvođenje i stoga je važeći stav sportske nauke o treningu mladih definisan kroz pojam dugoročni sportski razvoj.

Dugoročni sportski razvoj

Novija naučna istraživanja ukazuju da je potrebno oko 8-12 godina kontinuiranog treniranja da bi sportista postigao svoj genetski maksimum. Drugačije rečeno oko 10.000 sati treninga u otprilike desetogodišnjem periodu potrebno je uložiti u dostizanju maksimalnih individualnih rezultata. Ovaj podatak je veoma važno preneti kao naučnu istinu roditeljima, a pre svega trenerima koji često svoju čitavu filozofiju treniranja, a time i metode, sredstva i opterećenja na treningu stavljaju pre svega u kontekst trenutnih rezultata ili eventualno rezultata koji se očekuju za najviše nekoliko meseci. Ukazivanje na veliki obim koji je potrebno uložiti u cilju dostizanja maksimalnih individualnih rezultata direktne implikacije ima i na trenažna opterećenja koja je potrebno primeniti u svim pojedinačnim fazama ovog procesa. Naime, u cilju konstantnog  porasta vrednosti pojedinih indikatora potrebnih u košarci u dužem vremenskom periodu, sasvim je jasno da je potrebno u početnim periodima treninga koristiti najopštija sredstva i metode treninga. Na ovo su ukazivali stručnjaci i naučnici uglavnom istočnog bloka još početkom 1980-ih godina. Oni su na osnovu tri velika longitudinalna istraživanja definisali potrebu dugoročnog sportskog razvoja pri čemu je neobično važno izbeći ranu specijalizaciju (rani početak bavljenja određenim sportom i naročito izbegavanje primene najefikasnijih metoda treninga u početnim periodima razvoja sportkih razultata). Istraživanje Harre-a i saradnika (1982) je trajalo 14 godina i sprovedeno je u Istočnoj Nemačkoj. Velika grupa dece (preko 2000) podeljena je u dve grupe: prva grupa koja je trenirala po principima rane specijalizacije i druga grupa koja je trenirala po principima dugoročnog sportskog razvoja. Uočene su sledeće odlike ove dve grupe sportista:

RANA SPECIJALIZACIJA

  • Brzo povećanje sposobnosti
  • Najbolje sposobnosti se dostižu već u 15-16 godina (tzv. brza adaptacija)
  • Sa 18 godina mnogi sportisti sagore i prekidaju sa sportom
  • Prisutne su hronične povrede zbog forsirane adaptacije
  • Sposobnosti za takmičenje su nepostojane

DUGOROČNI SPORTSKI RAZVOJ

  • Sporiji razvoj sposobnosti
  • Najbolje sposobnosti se postižu sa 18 godina i kasnije (dostignuta psiho-fiziološka zrelost)
  • Dugačak sportski staž
  • Mali broj povreda
  • Sposobnosti za takmičenje su postojane

Čuveno istraživanje Nagorni-ja i saradnika (1978) iz SSSR ukazalo je na nekoliko interesantnih činjenica pregledom dokumentacije svih osvajača medalja sa Olimpijskih igara iz 70-ih godina. Većina vrhunskih sportista je imala opšti razvoj – u prvih nekoliko godina trenirali su više sportova a ne samo jedan (odustvo rane specijalizacije).

Dalje, kod olimpijskih šampiona je specijalizovani program treninga počinjao tek sa 15-17 godina starosti. Prvak u mlađim kategorijama po pravilu je ostajao bez značajnih rezultata u seniorskoj konkurenciji. Konačno, velika većina vrhunskih seniora nisu ostvarivali značajnije rezultate čak ni u juniorskoj konkurenciji. Za kraj, istraživanje Karlsona i saradnika (1988) sprovedeno u Švedskoj, na populaciji vrhunskih tenisera pokazalo je da je 8 od 10 igrača imalo ne više od 3 treninga nedeljno u periodu detinjstva i učestvovalo u drugim sportovima. Za većinu njih specijalizacija u tenisu je počela između 13-15 godine. Dalje, početni period specijalizacije odlikovao se sa relativno malim obimom i intenzitetom treninga. Kod jednog sportiste je zabeležen obim od tri treninga nedeljno u trajanju od 45 minuta sve do ulaska u profesionalni tenis! Iako obavljena pre dvadesetak godina, sva ova istraživanja snažno sugerišu koncept dugoročnog sportskog razvoja – dobar primer za to u savremenom sportu jesu rezultati i način rada španskih košarkaških selekcija.

Zaključak

Na osnovu iznetih rezultata istraživanja može se konstatovati da je dugoročni sportski razvoj izgleda dobar način kako izbeći probleme odabira dece kao jednog integralnog segmenta identifikacije talenata sa jedne strane i kako omogućiti velikom broju dece da se uključe u košarkaški trenažni proces. Ovo je poželjno s obzirom na činjenicu da je veoma teško u početnim periodima treniranja utvrditi nadarenost dece koje bi im omogućilo igranje košarke na vrhunskom nivou. Sa druge strane, na sadašnjem stepenu razvoja sportske nauke dosta elemenata kvalitetnog trenažnog procesa u mlađima kategorijama je definisano i objašnjeno, čineći drugi segment identifikacije talenata (sprovođenje treninga mladih) naučno dobro potkovanim. I na kraju, potrebno je istaći jednu važnu činjenicu. U ovom tekstu smo ukazali na neke važeće stavove sportske nauke vezano za proces identifikacije talenata, kao procesa u stvaranju vrhunskih košarkaša. Ipak, skromno mišljenje autora ovog teksta je da je potrebno stalno ukazivati na osnovni značaj košarke, a to nije stvaranje vrhunskih košarkaša (koliko dece će se profesionalno baviti košarkom?). Osnovni značaj košarke (pa i sporta u celini) ogleda se pre svega u očuvanju i unapređenju zdravlja dece (što je direktno povezano sa zdravljem u kasnijem periodu života) i razvoju ličnih i društvenih vrednosti .

Marko Stojanović, Sergej Ostojić, CHESS
Preuzeto sa chess.edu.rs
Advertisements

Napiši komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s